Visibaba i jaglac

Искрена да будем, висибаба се не могу сјетити да сам их некад видјела уживо у дјетињству, а камо ли брала. На селу смо најприје брали јаглац, а онда и љубичице. Јаглацов цвијет кад се скине са петељке био је посебно занимљив, јер је личио на малу трубу.
У Книну баш на данашњи дан – мајчин дан, дан жена, 8.март, ми дјеца, брали бисмо љубичице мамама. Било их је доста у Борићима, у вртићу, а знали бисмо некад и прескакати преко ограде вртића на ону страну према Гимназији, мислим да је било неко војно складиште, шта ли. Да ли зато што је било забрањено прескакати на ту страну, или због чега другог, ту су се љубичице чиниле крупније и љепше од осталих… А кога би матер ухватила да је тамо прескакао, запамтио би љубичасто љубичице.
Још један од вјесника прољећа, био је дрен, чијим жутим цвијетом би се Спас окитио с прољећа.